tetka milo masonicic

Taksi se zaustavio ispred jedne podgoričke zgrade. Iz kola je izašla žena u koroti. Bila je u kasnim pedesetim ili u ranim šezdesetim. Prišla je djevojci, koja je već neko vrijeme, čekala na trotoaru.

„Seka, drago mi je“, predstavila se.

Djevojka se zagledala u buduću gazdaricu. S kosom pokupljenom u strogi rep, s velikim naočarima za sunce i sva nekako kruta i čvrsta, Seka je izgledala kao neko kome se može vjerovati.

„Ja sam Marica“

„Ne smeta ti što sam u crnini?“, pitala je Seka odsječno i bez mnogo patosa. Marica je odmahnula glavom.

„Hajde da vidimo stan.“

Ušle su u zgradu i uspele se do stana na drugom spratu. Seka je otključala vrata i pustila Maricu unutra. Našle su se u prostranom predsoblju. S desne strane je bilo dugačko, starinsko kupatilo. Pod je bio obložen zelenim pločicama, a zidovi bijelim. Po sredini je stajala starinska kada, s četiri mala nogara. Između kade i lavaboa je bila uglavljena veš mašina, a naspram lavaoa wc šolja. Kupatilo se završavalo ogromnim prozorom koji je bio prelijepljen nekakvom imitacijom vitraža, odnosno raznobojnom folijom. Dnevnim boravkom je dominirala fotografija iz lične karte ili pasoša, uvećana do A4 formata i ukovirena crnim ramom, s kog je visio srebrni krstić, vezan za plavu, satensku trakicu. Muškarac sa slike je bio u kasnim četrdestim. Guša mu je bila odebljala, a obrve, nad buljavim očima, neprirodno tanke – možda čak i nesrpetno očupane. Ugledavši sliku, Marica postade tjeskobna. Nešto joj nije mirisalo, ali nije znala šta.   Sumnja je ipak nestala zahvaljujući samo jednom pogledu na Seku koja je upravo prelazila iz dnevne sobe u kuhinju, odnosno zastakljenu, adaptiranu terasu. 

„Kako ti izgleda stan?“

„Nije loš“, reče Marica sjedajući naspram Seke.

Kuhinja je bila prilično haotična. Sudupera se nalazila ispod onog velikog kupatilskog prozora, koji je s ove strane bio pokriven prozirnom bijelom zavjesom, nalik na medicinsku gazu. Šporet je bio tik uz sudoperu, a frižider je bio na suprotnom kraju ove dugačke ali veoma uske prostorije.

„Ono na slici, je moj brat“, rekla je Seka, skidajući sunčane naočare, prvi put. „Ako ti on smeta, ti ga slobodno makni.“

„Nisam  baš sigurna da je ovaj stan za mene.“

„Sve si viđela, sem spavaće sobe“, kazala je Seka. „Slatka si đevojka. Lako ćemo naći zajedničku.“

Spavaća soba se doimala veoma udobnom. Bila je opremljena novim namještajem, a imala i zasebnu terasu s pogledom na Njegošev park.

„Možeš da dovodiš koga 'oćeš. Nemoj da se stidiš.“

„Nije baš da imam koga da dovedem.“

„Komšiluk je strašno pokavaren. Nikako me ne vole, jer znaš kakva sam ja... Što na um to na drum.“

„Takva sam i ja.“

„Rekoh da ćemo se složiti.“

„Dobra je lokacija", izustila je Marica,  "ali kirija... I dalje studiram, a ljeti je teško naći cimerku da s njom podijelim troškove...“

„Koliko možeš da platiš?“

„Pola od prvobitne cijene. 150 eura“.

„Od septembra nađi cimerku, obje ćete plaćati po 150. Do tad ti plaćaj koliko možeš“, rekla je Seka pružajući ruku. „Inače ne živim ovdje. Na primorju sam. Tamo radim u javnoj službi, tako da nemam mnogo vremena. Kiriju ćeš uplaćivati svakog petog u mjesecu. Izmirene račune slikaj i šalji mi na Vajber. Ako se budeš selila, moram to znati mjesec dana ranije“, kazala je Seka pakujući kutiju cigareta i upaljač u svoju kožnu torbicu. Dok je išla do izlaznih vrata, stanom je odzvanjao bat njenih štiklica.

***

Marica je ubrzo uselila. Voljela je da boravi u spavaćoj sobi i da se gleda u ogledalu koje je bilo  sastavni bio  vrata  ormana. Struk joj je bio tanak. Lice bijelo. Ispod očiju, u koncetričnim polukrugovima, su bile raspoređene delikatne pjege. Usne su joj bile tanke i roze, a kosa svjetlo smeđa. Kad bi je obasjalo sunce, javljao se neki riđi sjaj.

Konačno mir, mislila je dok bi dokoličarila u spavaćoj sobi.

Ipak nije znala koliko će potrajati. Njen život je bio prilično nepredvidiv, a ta stalna tumbanja nisu bila uslovljena spletom nepovoljnih okolnosti, već su bili posljedica Maricinih stalnih unutrašnjih previranja. Ona je bila žusta, nepokolebljiva djevojka. U sprintu brza i jaka, ali nepouzdana na duge staze. Melanholija ju je sustizala čim bi se zadihala, a onda bi se njen unutrašnji svijet pretvorio u tamnicu bez svjetla. Marica je tada drhturila od žudnje za novim početkom. On je neumitno stizao i ona bi mu se strasno predala, kao kakvom uzbudljivom ljubavniku.

Doselila se u Podgoricu, iako gotovo nikog nije poznavala. Prethodno je nekoliko mjeseci radila u jednom planiskom odmaralištu, gdje je konobarisala i iznajmljivala bicikla turistima.  Uštedjela je nešto novca i odlučila da se ne vraća kući, u Nikšić. Stigla je bez ikakvog plana. U početku će odmarati, mislila je, a onda će, kad skromna ušteđevina otanja, naći neki posao. U međuvremenu će razmišljati. Marica je već godinama bila na ivici da odluči u kom će smjeru krenuti njen život i čime će se zaista baviti. Ipak riješenje nikako da se pojavi, a s obzirom na to da ga već dugo čekala to neko specifično prosvjetljenje, nije mogla da odustane tek tako.

Našla se na pragu 30te godine, bez jasnog plana šta bi željela i šta bi mogla da radi. Njene drugarice su se pozapošljavale i poudavale. Mnoge su odselile nekud i tamo im se izgubio svaki trag. Samo je Marica je čamila, potucajući se od jednog sezonskog posla do drugog – postala je kao neki lirski lik, neuhvatljiv, nejasan sebi i okolini, ispunjen utiscima i bogat idejama koje brzo planu i brzo se gase.

Neznanincama se predstavlja kao studentkinja, iako nikada nije uspisala fakultet.

Ljudi vole pitaju odakle si, čegović si i slično, a Marica na  poslovična pitanja daje unaprijed spremne odgovore. Ne brine je to što je mogu uhvatiti u laži, jer ona ionako ne ostaje predugo na jednom mjestu.

***

Jednog jutra se u ulazu, srela sa starijom gospođom. Ova mršuljava žena je imala crvenu kosu ukovrdžanu minivalom, a cigaretu nije ispuštala čak ni dok se pela uz stepenice.

„Izvini gospođice“, reče komšinica, „od kad ti stanuješ u onom stanu?“

„Mjesec dana“

„A zna li ti gazda da tu stanuješ?“

„Ne, ne zna. Ti znaš, stara“, odgovori Marica rugajući se.

„Nesoju, nesojski“, povikala je baba za njom, a Marica utrčala u stan i zaključala se.    

Nedugo nakon ovog susreta, veš mašina se pokvarila. Tresla se kao luda, motor je brujao i zatezao, a onda je nešto puklo, kao da je neki pojas ispao iz ležišta. Bubanj je ispustio zelenožutu vodu, koja je iscurila po podu.

Marica je znala da se teško postiže dogovor sa stanodavcima. Oni se trude da uštede na bijeloj tehnici. Plašila da će morati da  podijeli troškove za novu mašinu.

„Zdravo dušo“, javila se Seka.

„Mašina je crkla. Crijevo se probilo i voda je na sve strane.“

„Ma to je jedna stara krnitija. Čudo da je i ovoliko trajala.“

„Jasno, mada meni svakako treba nešto da perem veš.“

„Bez brige dušo. Biće, biće. Riješićemo to brzo ili sekundarno, kako vole da kažu ovamo, kod mene, u opštini“, odgovorila je Seka, kroz smijeh.

Sledećeg jutra zvono je probudilo Maricu. Pred vratima su bila dva majstora u radnim odijelima, a iza njih, Seka, i dalje u koroti s tamnim naočarima. Provukla se između majstora i dovratka, zagrlila je Maricu, poljubila je i štipnula za obraz.

„Đe si ti mala?“, rekla je, potom se okrenula majstorima. „Ono tamo grdilo da izbačite. Ovu novu ubačite i montirajte.“

Radnici su otišlu u kupatilo. Seka je ušla u dnevnu sobu, gdje i dalje visila pokojnikova slika.

„Vidim, nisi skinula moga rođenog. Znala sam da si časna đevojka“, kazala je sjedajući u fotelju. Iz kožne torbice je izvadila kutiju slim cigareta i zapalila jednu. Marica, joj je prinijela pepeljaru, i još uvijek bunovna od sna, spustila se na kauč skrštajući ruke s unutrašnje strane butina. Seka je skinula naočare za sunce. Ovoga puta, oči su joj bile živahne i vedre.

Momci su brzo obavili svoj posao. Pokvarenu mašinu su iznijeli ispred stana i tamo je ostavili.

„Evo mala sretno da je koristiš“, rekla je Seka i još jednom uštinula Maricu za obraz. Stajali su u kupatilu, kraj nove mašine, a radnici su čekali isplatu. Seka je izvukla novčanik od bordo kože. Unutra je bio veliki zavežljaj novca. Isplatila je momke i častila ih je po pet eura.

„Ajd' oblači se, da me otpratiš na autobus. Usput te častim sladoled“, kazala je Seka kad su majstori otišli.

Marica je brzo navukla haljinicu i japanke. Kad su izašle na ulicu, Seka ju je uzela za ruku i odvela je obliženje prodavnice ispred koje je stajao frižider sa slodoledima. Dok su hodale, Marica je osjetila kako kroz korotu probija užegao miris oznojene kože. Niz Sekino čelo se slivao znoj. Ona je liznula gornju usnu i progutala kapljice koje se rastopiše na vrhu jezika mješajući se s ukusom vanile. Dok su čekale bus , Seka je povela razgovor.

„Cijenim što nisi skinula onu sliku.“

„Ništa mi ne smeta.“

„Mnogima bi smetala.“

„Ja nisam kao mnogi“

„Znam, znam. Zato sam i mislila nešto. Šta misliš da se od septembra uselim kod tebe? Mogle bi živjeti zajedno, a ti bi i dalje plaćala polovinu kirije, drugu polovinu bi ja plaćala. Dijelile bi troškove.“

„Kako ti mislite? Zar stan nije vaš?“

„Nije moj, ali ga izdajem.“

„Čiji je onda?“

„Od jednog mog prijatelja, ali kao da je moj, meni isto treba stan u Podogorici. Ovdje mi živi majka. Ona ima 80 i kusur godina. Mislim mogla bih ja kod nje, ali s tobom mi je ljepše, a ti ćeš prištedjeti nešto.“

„Ne znam. Moram da razmislim.“

„Razmisli ti, ali ja se doseljavam u septembru“, zaključila je Seka i nasmijala se.

Prije nego je ušla u atuobus još jednom je poljubila Maricu. Njene hrapave usne, probudiše neku jezu u Marici i strava jurnu niz njenu kičmu, kao lisica, koja se skriva u žbunju.

Seka je ušla u autobus, dok su se staklena hramonika vrata lagano zatvarala. Vozilo je krenulo, a Marica ostade sama, na pločniku, osjećajući kako neka strašna neizvijesnost svija gnijezdo u njenim grudima. Taj tjeskobni osjećaj je bio prozrokovan Sekinom nametljivošću, ali i njenom opskurnom, zlokobnom nježnošću.

Čim je stigla kući, upalila je klimu i legla ispod nje. Hladan vazduh joj se zavlačio ispod haljinice i milovao je po intimnim djelovima. Misli su joj bile uzburkane, nosile su je u svijet u kom se na pitanje odgovora pitanjem. Napunila je kadu i legla ispod površine vode. Ušne školjke i nozdrve su se napunile tihom vodom. Ispustila je vazduh iz usta, a na površini se pojaviše mjehurići.

Naveče je stigla poruku:

Nadam se da te mašina dobro služi ?. Ljubi te tvoja Seka.

Odlična je. Hvala vam - napisala je Marica.

Nema na čemu. Molim te nemoj me perisirati. Mi smo cimerke ?

Maricu obli znoj. Bacila je telefon u stranu, legla je u krevet obučena i zaspala snom bez snova. Ujutru ju je sačekala ista ona oštra i iznenadna tjeskoba od koje je prethodne noći, pobjegla u san.  Boljela su je leđa. Bila je gladna, ali joj se nije spremao obrok. Odvukla se do frižidera i jela s nogu. Legla je na kauč i uzela telefon. Šturo je isčitavala članke o brojnim temema: horoskop, ljenost, depresija, milkšejk, kuvar, crveni tepih itd. Na kraju se obrela na sajtu s oglasima za stanove. Skrolovala je, otvarajući slike. Većinom su to bili memljivi jednosobni stanovi ili ljupke garsonjere.  Našla je jedan stančić u potkrovlju zgrade na perifireji. Pozvala je  vlasnika, čiji je broj bio ostavljen kao kontakt telefon. Kao i mnogo puta do tad, stvari su se odvijale po nekom unutrašnjem mehanizmu, bez spoljšnih objašnjenja. Marica odmah dala kaparu. Preselila se već krajem nedelje. Ispraznila je frižider, počsitila kuhinju i napustila stan, bez da je ijednom upotrebila posve novu veš mašinu. Na izlazu iz stana je blokirala Sekin broj, kako je ova više ne bi zvala. Ključeve od stana je bacila s mosta u rijeku. Raspoloženje joj se naglo popravilo. Ponovo je osjetila kako je preplavljuje sloboda, još jednom je bila na početku, bez ičega što bi je obavezivalo i s pregrštom neobjašnjive radosti u promjenjivom srcu. 

******

Početkom oktobra, kad je ušteđevina već bila pri kraju, Marica je našla posao u jednom privatnom vrtiću. Dopadao joj se rad s djecom. Bila su živahna i nisu joj ostavljala mnogo prostora da razmišlja. Često su je i zasmijavala, a Marica se za razliku od drugih vaspitačica uključivala u igre i prepuštala im se sa zadovoljstvom, zbog čega je veoma brzo izašla na dobar glas.  Jednog podneva je na holu srela onu prgavu crvenokosu komšinicu. Upadljica starica je čekala unuku da izađe iz boravka. Marica je pognula glavu želeći da izbjegne susret, ali je ova povikala za njom.

„Hej ti, ne pravi se da me ne vidiš. Ostavila si rđavu mašinu na sred ulaza i utekla. Na šta to liči?“

Marica je prišla ženi.

„Na radnom sam mjestu.“

„Šta se brecaš odmah?“, odgovorila je otresita žena. „Prevršili ste svaku mjeru, vi prevaranti i smutljivci. Od vas se ne može opstajat'"

„Nemaš ti pojma, baba, ne znaš ti kakva sam ja u stvari.“

"Dobro ja znam takve, zbog vas pristojan narod kupi prnje i bježi."

"Ženo, ne mlati gluposti i začepi gubicu. Ne znam što si naskočila na mene..."

„Je l' ne znaš? Pitaj svoju gazdaricu, ako je nađeš, jer je konačno izbačena na ulicu, đe joj je i mjesto.“

„Šta se desilo?“

„Samo je pitaj u čijem si stanu živjela?“, kazala je crvenokosa starica, a onda je ugledala unuku, kako se prezuva na klupici kraj vrata. "Samo je pitaj", ponovila je i otišla.

Marica nije planirala da kontaktira Seku, ali ipak, kako to obično biva kasno naveče, kad su ljudi u bunilu, između sna i umora, prsti sami pohitaše ka telefonu. Odblokirala je bivšu gazdaricu i poslala joj poruku:

Seko, izvinjavam se što sam onako otišla. Desile su se neke nepredviđene okolnosti. Voljela bih da izmirim dugovanja. Veliki pozdrav, Marica.

Sve ok, srce. Pozdrav - odgovorila je Seka.

Marica je, vođena pečatnom radoznalošču, posla još jednu poruku.

Čujem da se nešto iskomplikovalo oko stana, pa da vidim je li istina... Ako me pitaju kod koga sam živjela, šta da rečem?

Luče, reci da si bila kod tetke :) poz.


Milo Masoničić je rođen 1994-te u Podgorici, gdje je pohađao osnovnu i srednju školu. Završio je studije Fakultetu dramskih umjetnosti Cetinje, odsjek Dramaturgija. U nikišićkom časopisu Pozorište (br. 23) objavljena mu je drama Bogumili. Koscenarista je na dva kratka dokumentarca Nekome svom i Bibliotekar. Piše prozu, scenarije i dramske tekstove.

 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica