san ulice

O Ajantu

U postoperacionom raspoloženju, čitam na preskok, dijagonalno. Što mi dođe pod ruku. Prelećem po naslovima poluhaotične kućne biblioteke. Najbolje se snalazim u haosu.

Ajant je moj omiljeni junak. Redak svat, redak junak koji je odbio očev savet da pred bitku traži pomoć bogova. Ne znam da li je ovo Homer ili Sofokle. Odbio je pomoć boginje Atene: Pomozi drugim ratnicima, ovde gde ja stojim protivnik neće proći. Ja ću to sam obaviti. Znam, čitao sam nedavno tu dramu.

Ajant po junaštvu stoji uz bok Ahilu. Kad je Ahil poginuo, Ajant je poželeo njegovo oružje. Znao je da po zasluzi njemu pripada. Bogovi su se odlučili za Odiseja. Ajant je pao u jarost, a u ludilo ga je odvela Atena. Njen ljubimac je bio Odisej. Bogovi ne trpe oholost junaka. Pomračenog uma, poklao je stado ovaca misleći da su njegovi neprijatelji. Jedan ovan je bičevan kao da je Odisej. Da bi ga posramila, Atena mu je vratila razum da vidi šta je učinio. Svi ostajemo sami u svom bolu.

Potrošio sam mnogo reči da bih došao do nekakvog finala. Ha-ha, finala! Prelistavam Antologiju italijanske poezije da bih ukrao neki stih za zapis o romanu Vreme koje se udaljava Mirka Kovača. I evo u tom prelistavanju pesme Ajant, da mi pomogne. Pesnik Vinčenco Kardareli. Sutra se neću sećati njegovog imena. Kako pesnik, između toliko bogova i junaka, posle toliko stoleća, vraća dug slavnom ratniku. Ajant se ubio tačno u podne, prkoseći bogovima. Želeo je da ode u carstvo sena u času kada nije imao senku. Ajantova krv cveta(la je) u mojoj obitelji.

Vinčenco Kardareli bira najpravednijeg, nemilosrdnog i najmoćnijeg sudiju. Stih:

Nikakav bog da te štiti

ni slava bez premca da ti se osmehne,

samo te junaštvo tvoje pratilo

Grci ti onu jednu što požele nagradu uskratiše:

oružje Ahila

vešta varalica

preote ga,

ali more njemu ga uze. A milosrdni

talas, talas nestalne ćudi, ali kadar

da mudrije sudi od ljudi, da traje

duže no sreća, na tvoju humku najzad ga položi.

Voleo bih da je Ajantova humka sad na obali njegove Salamine. I volim što ni Zevs ne može pomoći Ateni, koja je pala u božansku, večitu jarost. Možda pređe na bromazepam.

Atena je ugašen vulkan. Ajant je smrt koja živi. Ostavio je svoje snove, svoju pravdu, u mojim venama.

Na Ajantovoj humci more svira na usnoj harmonici.

 

Trči, Bota, trči

Ne sećam se oko čega smo se posvađali brat i ja. Još smo bili u krevetima, maločas se probudili. Brat je bio stariji deset godina i znao je da me onako, iz šale, darne u žicu. Nije želeo tuču s malom prznicom. To me je još više jarcalo. Pokrio je glavu rukama, dupli dekong. Tiho se smejao. Besan, u majici kratkih rukava i u gaćicama, bos, strčao sam niz drvene basamake na mansardi. Dvorište se belelo od snega. Kročio sam u sneg, prijalo je stopalima. Otvorio sam kapiju dvorišta, levo Vardarska ulica i stopala mamili su me da trčim nekamo. Da trčim. Prošao sam: česmu doktora Keslera, kuće Krcunovića i Perovića. Već sam između gimnazije i Doma JNA. U Domu JNA gledao sam film Kuća na brdu. Robert Mičam i njegov sin, mislim – mladi Džordž Hamilton. Dečak, da bi dokazao da je odrastao, odlazi sam u lov na divljeg vepra...

Trči, Bota, trči...

Evo i mog omiljenog igrališta. Gotovo da je kao pravi fudbalski teren, sa stativama. Može da se igra i na ofsajd. Volim kad lopta može da osvoji veliki prostor. Vidim mog druga Filipa Filipovskog kako paradom brani i odbija loptu upućenu u desni ugao. Na tu loptu natrčava Mikan Asović i sa dvanaest metara cilja levi ugao, baš u devedeset. Fićo se hitro pridiže, odrazi, leti prema lopti i vrhovima prstiju je prebacuje preko prečke. Trčim preko pustog igrališta.

Trči, Bota, trči...

Držim tempo. Ulazim u Grudsku mahalu, kuća Golovića sa velikim voćnjakom. Popa Mirčetu Golovića Italijani su izveli iz zatvora i proveli ga preko gradskog trga s čaktarom o vratu. Bašibozluk je seirio, a pop Mirčeta se držao junački.

Izlazim na čistinu, retke kuće u daljini, pojačavam ritam. Čujem krv kako struji u venama.

Trči, Bota, trči...

Danas nema škole. Ni sutra. Nema škole više nikad. Sad to znam. Trčim prema reci. Reka Bistrica leti presuši, a zimi nabuja. Kod mlina Mijuškovića ima jedan buk. Tamo ću da skočim, da se sakrijem. Sa mnom lete i pahulje iz našeg dvorišta.

Osećam da mogu još dugo da trčim.

Trči, Bota, trči.

Ali već pod stopalima osećam oblutke sa obale reke.

Vidim jednu sigu uz koju mogu da se uspentram, pomoću šiblja, i odletim u buk. Čujem mlinski žrvanj, buk je sve jači. Lepo je u toj belini i muzici vode.

Skoči, Bota, skoči.

Neko me snažno zgrabio. Brat. Ostali smo zagrljeni celu uru. Ćutali smo i drhtali.

Četrdeset godina kasnije, moj brat poleteo je kroz prozor hotela Sunce u Moskvi.

I ja sam poleteo za njim, ali ne stigoh ga.

 

Vrabac

Pišem u svesci grafitnom olovkom.

Inijesta na koricama sveske. Mladić koji je Španiji doneo svetsko prvenstvo. Na dresu broj 8. Kažu da je to broj beskonačnosti.

U poslednje vreme idem na spavanje oko 22.30. Ranije nikad pre nego što odbije ponoć. Probudio sam se nakon dva sata sna, a dalje ne mogu da se setim. Znam samo da sam dugo zurio u strop. Jutros idem na kontrolu INR-a. Sa mnom ide i kći Jovana. Gde će se zaustaviti hronometar? Idealno je između 2 i 3. To merenje će pokazati koliko mi je razređena krv. Može li ujutru krv biti sanjiva? To kamo sam se zaputio, u ovoj belešci, nema nikakve veze sa onim što sam dosad naškrabao. Idem do jednog vrapca.

Želeo sam do pre neku godinu, pre nekih sedam-osam godina, da sklopim knjigu eseja. Jedan kratak esej bio je posvećen Rajmondu Kopi, najboljem francuskom igraču svih vremena. Dragan Lubarda dao mi je nekoliko kopija crteža da idu uz taj esej. Jednu pticu, crtež olovkom. Original, na običnom listu papira. Nestali su mi ti crteži. Bio sam ljut na sebe. Dragan je hteo da crtež ptice bude na njegovoj izložbi. Nisam uspeo da ga nađem. Onda, jednog dana, ispod hrpe knjiga na podu izronila je zelena fascikla. Prvo se pojavila ptica na krhkim nožicama i veselo zatresla perjem. I odletela na izložbu Dragana Lubarde.

U Parizu, u ateljeu jednog slikara Poljaka, sreli su se Kopa, starinom Kopačevski, i Dragan Lubarda. Lubarda je Kopi darovao crtež. Na poleđini crteža napisao je: Rano u nedelju obući belu košulju i predriblati podne. Jedan igrač, koji je kao i Kopa igrao na desnoj strani terena, imao je u korenu prezimena reč vrabac.

Garinča.

Niko nije uspeo da ga ulovi u driblingu.

Vrabac na pesku Kopakabane.

O novoj verziji romana Ruganje s dušom Mirka Kovača dugo sam oklevao nešto da napišem. Pekla me je ta rana. Mislim da sam esej završio u maju 2013. Jasna Novakov je prekucala tekst, pitala da li da unese neke korekcije i poslala ga Nebojši Grujičiću, uredniku nedeljnika Vreme. Kraj eseja ovako ide:

A onu pticu što leti romanom Ruganje s dušom nacrtao je veliki majstor linije Dragan Lubarda.

Evo, brzojavom šaljem je Kovaču, na ruke. Kovač ima izvrsnu priču Sjećanje na šarenu pticu.

Kad su već stranice Vremena bile na odobravanju, pozvao sam Grujičića da na kraju eseja doda stihove:

Svjetlost, svjetlost...

u koju ptica leti

od planete do planete,

tamo ti pišem, pozdravljam te.

I odmah sam se lecnuo. Znao sam da sam pogrešio. Ali otišlo je to pismo za Mirka u štampu.

Često smo razgovarali Mirko i ja telefonom. Nisam Kovaču pominjao tekst. Iz nekog stida. Stid kao etida ili Elida.

U toku jednog razgovora, Kovač kaže:

− Evo, svratili kod nas feralovci, genijalci, Boris Dežulović i Predrag Lucić.

Lucić uzima slušalicu od Mirka, pozdravlja me splitski, partizanski, jugoslovenski:

− Zatekli smo Kovača kako čita tvoj tekst.

Poslednji tjedan Kovač nikoga nije primao u posetu. Bio je u bolnici u Zagrebu. Uz njegovu postelju stalno je bdela Boba:

− Idi do kantine da nešto pojedeš.

I dok je Boba obedovala sendvič i bol, na sto je sleteo vrabac. Podelila je obed sa vrapcem. Ispričala je Kovaču šta se desilo:

− To je vrabac što rije po mojoj utrobi.

Kovač je sahranjen na groblju u Rovinju. Posle sahrane sedeli smo na terasi u vrtu: Boba, Mirkova kći Kristina, Filip David i njegova stopanica Vera, Lordan Zafranović, Daša Drndić, Predrag Lucić, Rajko Grlić, Boris Dežulović, Miro Glavurtić, Radmila Vojvodić, Branislav Mićunović, Mirkovi crnogorski prijatelji koji već dugo žive u Istri, Drljević i Brajević, Jasna Selimović Tanjević, Gavro Grahovac...

Na smokvu u vrtu sletelo je jato vrabaca.

Sa dirigentom.

Muzicirali su dvadesetak minuta.

− Bobo, dolaze li vrapci često na smokvu?

− Ne, ovo se desilo prvi put.

Kako mirno preko neba promiču oblaci. U jednom oblaku nestalo je Mirkovo jato. Njegovo jato i njegova duša. Duša što titra pred čudom ljeposti. Ostala je rana jednog brzojava i ptica što leti u onim stihovima. I zvižduk jedan usamljen kao krv što iz sanjive rane curi.

 

Srce je lopta

Padale su krupne pahulje snega na igralištu gimnazije. U visini penala hvatao sam voleje. Ciljao sam u prečku. Pogodio bih pet od deset, sedam od deset, jednom i osam od deset. Loptu mi je iz ruke bacao moj mlađi drug Koko Makrid. Stopalo mi se bilo užarilo.

Dolazi uvek nasmejani Bato Marić, i on je u trećem gimnazije, matematički smer:

− Kako možeš da stojiš na ovoj poledici? Već dva školska časa kroz prozor učionice gledam šta radiš. Ajde kući, molim te, pomodreo si.

− Hoćeš li da ostaneš dok ne pogodim deset od deset? Pa da pimplajući loptu dođem do svoje Mansarde.

− Ne može ni Garinča ceo dan da šutira da pogodi deset od deset. Po ovom snegu loptu ne možeš dovesti ni do kapije gimnazije.

− Ko zavitla srce u visinu, pogodi.

− U vrućici si.

− Pogodiću, da se opkladimo u kartu za kino, da se opkladimo u srce.

− Prihvatam opkladu. Vidiš li da noć pada već u podne? Kreni i guraj tu loptu ispred sebe.

Belina, vrućica. Nož se ne vidi u toj svetlosti. I ne treba mi. Iščupam srce u jednom zamahu. Ne prospem nijednu kap krvi. Stavljam srce na dlan. Blago ga bacim na ris desne noge, da ga pripitomim. Počinjem da pimplam: desna – leva, leva – desna, desna − leva. U redu je. Prolazim pored kuća Adžajlića i Šućura. Neko je zaboravio beli lencun na žici za sušenje. Otvara se kapija gimnazije. Prelazim Ulicu narodnih heroja. Već sam na drugom trotoaru. Neko dete pije vodu na česmi doktora Keslera.

Udari me jače da mi krv brže prostruji.

Poslušam srce i srce leti visoko.

Okićeno smrznutim pahuljama, primam ga lako na ris. Ris ili... Zaboravio sam da kažem da sam bos.

Iz kuće Ivovića dopire miris pržene američke kafe, rade mašine u štampariji, ulaze vatrogasna kola u garažu. Preko puta kuća Miljanića, na prozoru slika Prenoćište Voja Stanića.

Udari me još jednom. Volim da letim.

Poslušam srce.

Uz ritam čekića dopire laka italijanska arija iz obućarske zadruge Zelengora. Trepere plohe stakla u radnji Jošanovića. Stigli smo pred kapiju Mansarde.

− Hoćeš li da i uz stepenice pimplam loptu?

− Ne, ne, verujem i da si pogodio deset od deset. Bežim. Idem kući.

Pored mene proletela je okrvavljena lopta. Popela se uz stepenice, otvorila vrata i otišla u moju sobu.

Na stolu Zorka mi beše postavila ručak. Pržena jaja, kozji sir, mleko, kruh. I jedan negro bombon. Odžačarska sreća. Blista bela platnena salveta. Nas dvoje smo sami na Mansardi već pola godine.

Krvava lopta u mojoj sobi udara u zidove. Vežba dupli pâs.

Otvaram vrata, lopta izleće kroz prozor.

Prozor ili ogledalo.

Ja sam zrcalo.

Kad je Zorka došla da pospremi sto, moja klonula glava počivala je na raširenoj platnenoj salveti. Iz leve slepoočnice tekao je tanak mlaz karatamne krvi. Ostali su njeni vreli prsti u mojoj ledenoj kosi.

U mojim grudima raste nar.

Mrtvo, otvoreno oko, kao kod ubijenog jelena.

Slepoočnice mi odbijaju vreme na uri tačnoj i večnoj.

Ah, kad bi se još srcu moglo reći − ne žuri.

Da je ovo san, budio se ne bih.

 

A od ljubov ne se bega

Roditi se na polovini stoleća kao roditi se na polutaru. Kako mi se činila velikom razdaljina između ulica Ljubljanske i Karađorđeve. Delila ih je samo Ulica Novaka Ramova. Selidbe se ne sećam, možda se sećam jednog pržuna, pržun za prženje kafe. Vidim kako viri njegova drška između dva kušina. Sporo se kretala praga kojom su prevezli naše oskudno mobilje. Živeli smo na Mansardi. Na uglu Vardarske i Karađorđeve. Senovitu Vardarsku Željko Cerović i ja zvali smo Sto deveta ulica. Čitali smo već u osnovnoj školi zagrebački Izbor i sve nam je bilo na dlanu – i ulice Njujorka, Lisabona, Dablina... Željko je prvi počeo da čita Uliksa, Otokar Keršovani 1964, mali format, zelene korice. Odustao sam na 244. strani. Neko je bio na prozoru, sećam se, i nešto je rekao o pogledu iz sobe. To mi se dopalo i zato sam odustao. Posle nedelju dana, slučajno sam okrenuo 244. stranu i dugo sam pokušavao da zapamtim jedan pasus... i gotovo sam ga zaboravio, a i knjiga je nestala iz naše biblioteke. I tako sve do ovog leta na Cetinju. Ljubaznošću gospođe Nade Drašković i gospođe Danijele Radulović iz Centralne narodne biblioteke „Đurđe Crnojević”, ponovo sam držao u rukama Uliksa, Otokar Keršovani 1964. Kako su me ozarile zelene korice, irska zelena, signatura II 55287: – Tak ti je to, kak ti velim, gosponček moj lepi, em smo se nažveglali, Haines i ja, ni sam ne znam, kak se trefilo. Smo krepavali od žeđi za dobrom kapljicom, od koje bi i fratar betežni ozdravil, koji se celu noć kurval. I tak smo ti sedeli jenu vuru, pa dve vure, pa tri vure i čekali da nam donesu kupice. Ovog sam leta Uliksa čitao dijagonalno, dijagonalno i sa setom, jer nisam mogao da dokraja probudim u sebi radoznalost gimnazijalca. Ona je zaiskrila na poslednjim stranicama: ... da i na sve one čudnovate uličice ružičaste i plave i žute kućice i na ružičnjake i jasmin i geranije i kaktuse Gibraltara u danima moga djevojaštva kad bijah još planinski cvijet da kada sam cvijet zadijevala u kosu kao što su vazda činile one andaluzijske djevojke ili da se zakitim crvenim da i kako me uvijek cjelivao pod maurskim zidom i tada pomislih on ili tko drugi izlazi na isto te ga očima zamolih da me još jedanput upita i onda me upitao hoću li da reći da moj planinski cvijete i najprije ga obgrlih rukama da i povukoh dolje k sebi da bi osjetio moje mirisne grudi a srce mu udaralo kao ludo da rekoh da hoću Da.

Detinjstvo ili čežnja za daljinama, ili čežnja za brestovima.

Gospođa Anka Mrav i njena ćerka Senja Mrav živele su na početku Hrvatske ulice. Toj gospođi smo svakog meseca nosili kiriju. Karađorđeva i Hrvatska gledaju se preko trga po dijagonali. Živeti u kući porodice Mrav znači živeti u bajci, a nije bila bajka... Mravi baštovani uvek imaju dobre zalihe hrane. Tu hranu sami prave. U Centralnoj i Južnoj Americi, hiljade mrava vrve duž ceste. Baštovani iznad glave nose suncobran, list sa drveta. Tako se štite od sunca. Mravi baštovani ili mravi sekači, mravi koji seku lišće. Skupljači hrane formiraju marševske kolone do obližnjih stabala. Mravi, sekući lišće, znaju da ogole drvo. Dok kolona maršira sa teretom, lišće se njiše kao zastave. Radilice stavljaju lišće u podzemni vrt mravinjaka. Tu se lišće seče, secka i žvaće. Sažvakano lišće s pljuvačkom se stavlja u leje za gajenje gljiva. Leje se utabaju prednjim nogama. Leje, nađubrene mravljim izmetom, bujaju i u njima niču male gljive, bromacije. Tim povrćem gosti se ceo mravinjak. Mravi baštovani žive u velikom mravinjaku. Jedan mravinjak može imati stotinu vrtova. Mravi radilice ceo život provedu u pravljenju leja.

Kad krene na svadbeni let, mravlja kraljica ponese parče gljive u kesici ispod jezika. Pošto se oplodi, zapečati samu sebe pod zemljom i odmah zasadi gljivu. Mešanjem svog izmeta sa gljivom, matica uspeva da uzgoji dovoljno hrane i za sebe i za radilice. Kad radilice krenu da sakupljaju lišće, i bašte počinju da bujaju. Vrcaju vrtovi. Mravi žeteoci, koji žive u suvim oblastima, ne gaje svoju hranu: oni sakupljaju zrnevlje i pretvaraju ga u hleb. Kralj Solomon je govorio da su mravi žeteoci najpametniji u svojoj vrsti. Kad imaju hrane više nego što im treba, žeteoci hranu smeštaju u ostave da bi je koristili u vreme mršavih dana. Žeteoci sakupljaju seme trave, vojnici lome semenke svojim velikim vilicama. Odbačena ljuska iznosi se iz mravinjaka. Seme se smešta u ostave, ako se ovlaži, radilice ga iznose napolje da se osuši na suncu. Kad mravi sažvaću seme i pomešaju ga s pljuvačkom, dobija se pasta, mravlji hleb. Kad nastupi nestašica hrane, taj hleb se rastvara u tečnosti i deli. Moje detinjstvo imalo je mnogo mršavih dana. Ne dopada mi se ova poučna priča o mravima, ali mrava se ne mogu osloboditi. Mravi, mravi... i odustao bih... al’ Artur Lundkvist ima dobru priču Mravi. Severni mravi, mravi vikinzi:

Kane da osvoje svijet.

Tlo nestaje pod stopalima

koje se nabija u mravinjake i smjesta napada.

Mravi potkopavaju zidove tako da se kuće ruše.

Ispunjavaju lampe tako da se svjetlo gasi.

Uvlače se u otvore čovječjeg tijela

i pustoše ga poput crne vatre.

Izviruju iz izjedenih zjenica portreta.

Spuštaju se s granja u gubice konja

koji posrću za vidjela.

Izjutra se nastanjuju u cipelama

i mogu se istjerati samo snažnim vodenim šmrkovima.

Ulaze u trezore i proždiru vrijednosne papire.

Napadaju štamparije i zauzimaju slovna mjesta.

Preplavljuju pruge i vozovi iskaču iz šina.

Provaljuju u gradove i zaštitni podrumi ne služe ničemu.

Ništa ne može zaštititi od mravljih bezbrojnih armija

i nigdje ne može pobjeći.

Umiru u milijardama ali ne osjećaju nikakav gubitak.

Efektniji su od pumpi zaprašnih.

Oni rastu sa zadatkom,

bivaju krupniji i otporniji svakim danom, u pancirima,

pancirnih pogleda.

Nastavljaju sa napadom i kad im se smrvi polovina tijela.

Oni jedu gumu kao hljeb, piju mlijeko i viski ne praveć razliku.

Nemilosrdniji su od ognja i leda zajedno.

Oni nad svim trijumfuju

a vjerovatno nemaju nikakvo osjećanje za vlast.

Prevod Refik Ličina

Umirao sam u milijardama, ali jednom...

Moja selidba, ali pre selidbe još jedan ožiljak iz ranog detinjstva. Imao sam nepune četiri godine i bio zaljubljen u devojku Jelenu. Krupnu, sa skupljenim veđama, obraza kao mesec. Radila je u opštinskom komitetu SKJ, bila je sinovica Save Kovačevića... Da li sam bio zaljubljen u Sutjesku ili u Jelenu? I ona je bila zaljubljena u mene, imala je momka Miloša Mirkovića. Visok, bled, uvek osmehnut, s dužom pravom kosom. Često se šalio sa mnom, navijao je za Crvenu zvezdu. Nekoliko puta, ma nekoliko puta, video sam kako se smeju Jelena i Miloš... U jedno rano poslepodne napravio sam zasedu ispred loze Kojaševića i jednom kamenicom pogodio Miloša u lice, nisam želeo baš tu da ga pogodim, Milošu je krenula krv iz nosa i prsnula na plavo-belu košulju. Nisam pobegao, a Miloš se, tako ranjen, smejao, nije prestajao da se smeje. Od te zasede Jelena više nije... A selidba? To bi počelo u mirno sunčano poslepodne, iz čista mira ređao sam svoje stvari, svoju imovinu: računaljku, malu gumenu loptu kupljenu u Bati, nekoliko drvenih bojica, skicenblok, sličice fudbalera: Vukasa, Ognjanova, Palfija, Crnkovića, Zebeca, Beare, Zelenike, Bolfeka, Režeka, Šenauera, Jusufbegovića, Kokeze, Luštice, Cimermančića, Firma, Hočevara... Milutinovića... tri klikera. Sve bi to stalo u kartonsku kutiju od cipela. Zorka mi je u tu kutiju bila provrzla kanap. To su bila moja kola, koja sam ponekad vukao. I tako bih vukući kutiju krenuo prema Ulici Vuka Mićunovića. Ulica na kraju velikog dvorišta. Očekivao sam da neko od članova moje familije kaže: Pa gde ćeš?, a niko ništa. Tako dođem negde na polovinu dvorišta, okrenem se i sporo se vraćam, tražim nešto što sam zaboravio, a ništa nisam zaboravio. Krenem drugi put i opet niko ništa. E već treći put nema više povratka, izlazim na Ulicu Vuka Mićunovića i više se nikad, nikad neću vratiti. Ne sećam se da sam ikad tako sam izašao na Ulicu Vuka Mićunovića. Mislio sam da tom ulicom plovi reka i da ona vodi u more. (Kad lije kiša, kunetom je plovila reka. Moj treći brat, Dimitrije, Pejo, pustio bi brod, beli brod, načinjen od lista iz bloka za crtanje.) A zašto sam to mislio – ne znam. Zašto? Zato što sam mnogo kasnije zavoleo pesmu koju je napisao Euđenio Montale:

Već više noći čuje se i dalje more

lagano, gore i dolje, duž gladak pješčan žal.

Jeka glasa, zatvorena u pameti,

koja dopire nad zaboravom;

a i ova postojana tužaljka galebova: možda

ptica s kula, što ih april

tjera prema ravni. Već

si mi bila blizu ti sa onim glasom;

a ja bih htio da i sad k tebi od mene

jeka sjećanja dođe

poput onog davnog žuborenja mora.

 

Pričam kćeri Jovani o selidbi, a ona kaže: Mora da su zaboravili četrdeset osmu kad su videli u kakvo čudo raste četvrti sin...

Dobro – Montale, ali kad je reč o horizontu, moja pesma je Kapetan:

Plovio sam iz dosade mrke,

ja na moru, sunce na vidiku.

Pušio sam, sukao sam brke

kad iz vode začuh pisku, viku:

 

Oprostite, kapetane,

vi ste ceo hrabar, smeo,

a lepota vaša zna se.

Nađite nam naše dete,

izgubljeno morsko prase,

izgubljeno morsko prase.

 

Ronio sam mnogo i duboko

kad u morskoj travi videh, eno,

jedno prase, prase plavokoso.

Ja ga uzeh, jer je izgubljeno.

 

Hvala lepo, kapetane,

ronili ste u dubinu,

pomogli ste našem sinu.

Našli ste nam naše dete,

izgubljeno morsko prase,

izgubljeno morsko prase.

 

Stekao sam prijatelje nove,

oprostite, i sad idem tamo.

Često skačem u more sa prove,

morsko prase u goste me zove.

 

Ja sam ceo hrabar, smeo,

a lepota moja zna se.

Levo zna se, desno zna se,

spasao sam za tren oka

izgubljeno morsko prase,

izgubljeno morsko prase.

Iva i Nona kažu: Sad je jasno zašto B. toliko žaluje što nije upisao Pomorsku akademiju u Kotoru ili u Piteru. Velja Pavlović, Nivo 23, pouzdan je svedok, a on kaže da je Duško Radović imao na umu Jožefa Božika kad je pisao ovu pesmu. Posebno ono: a lepota moja zna se, i naročito ono: levo zna se, desno zna se. A kad smo u Ulici Vuka Mićunovića i u Kotoru, evo, u ovom buncanju, ne Vuka Mandušića, nego baš Vuka Mićunovića, jer moja majka je od Mićunovića:

Vidite li ovde u Kotoru

baš ovoga Sovru providura

i ostalu gospodu mletačku?

Volî su ti kokoš ali jaje

nego ovna ali grudu sira.

Koje čudo mogu na godinu

kokošakah oni pozobati!

Pa pogini u ono gospodstvo,

spušti kulje, a obrivi brke,

a pospi se po glavi pepelom,

a brnjice kâ žene u uši.

Kako tridest napuni godinah,

svaki dođe kao babetina,

od bruke se gledati ne može;

kako pođi malo uza stube,

ublijedi kako rubetina,

a nešto mu zaigraj pod grlom,

rekao bi, oni čas umrije!

Osećao sam more u krvi dok smo igrali košarku u dvorištu Gimnazije „Stojan Cerović”, u gimnazijskoj sali, u sali starog kina Napredak, na Malom stadionu, u dvorištu Druge osnovne škole, na igralištu u Gornjoj Radgoni, u Njegoševom parku u Titogradu, na Karači u Herceg Novom, u sali Juga u Dubrovniku, na igralištu Partizana na Kalemegdanu, na igralištu u Ivangradu, na igralištu Tehničke škole u Nišu, u Tivoliju u Ljubljani, na Gradskom stadionu u Bijelom Polju, u sali Vojni stan na Cetinju, u Dudovoj šumi u Subotici, na igralištu u Kranju

Antičkim dletom srezani, mršavi, bledi dečaci. Sre-brni dečaci, a zašto srebrni – to ću reći kasnije. Sledili smo vodoskok krvi, razigrali grozd po grozd, uognjili skok po skok, iskapili vir po vir. Željko (Želimir Cerović), Bale (Miodrag Baletić), Gašo (Miodrag Vukajlović) uveli su davno 100 ubačenih, 200, 300, 400, 500... Željko, prvi skok-šut u Crnoj Gori, Cerović kao Rozabranka i skok-šut protiv Olimpije. Bale, tri puta zaredom horog kao Rasel protiv Olimpije. Gašo, skok ispod našeg koša pa prodor preko celog terena, kao Paulauskas, i polaganje protiv Jugoplastike. U finalu Turnira gradova u Nišu, na igralištu kod Tehničke škole, pobedili smo naš trapav kostim i vođstvo protivnika od 10 : 0 i stigli do pobede, ruku za ruku, protiv Kvarnera sa Rijeke. Na juniorskom prvenstvu Jugoslavije pobedili smo Olimpiju, Jugoplastiku... i izgubili u finalu od Sloge iz Kraljeva četiri razlike. Pobedio nas je Duci Simonović, a on će za dve-tri godine biti najbolji igrač svetskog prvenstva u Ljubljani. Zato i ono srebrni dečaci, a i zato što nam je ponoćno sunce sijalo u rebrima. I u ponoć, i u podne. Ponavljali smo dribling, ulaz, pas, šut. Svi smo imali biserli ruku. Igrali smo i sa onima koji su igrali pre nas. Znali smo da su i mrtvi budni. Gladni pobede, al’ naša glad je rađala. Išli smo u malu berbu večnosti. Znali smo da igramo dvanaest basketa zaredom, a da nismo progovorili ni reč. Čula se samo lopta kako igra na obruču i zvuk mrežice, koš kao kap, kap kao dijamant. I trio Minesota: Đorđije Lopičić, Željko Cerović i ja. Nepobedivi ili nedodirljivi. Lelujali smo od umora, neko blaženstvo kolalo je telom. Nije mi se odlazilo na Mansardu. Noć je sve osvojila, a difuzna svetlost dolazila je sa zgrade Centrale. Poneki glas sa ulice tišinu je činio više tišinom. Iz osećanja spokoja ponekad smo igrali pantomime. Podelili bismo se dvojica po dvojica. Ja sam premotavao film. Pisao sam po vazduhu haiku filmske priče: svirao sam Dijabelijevu sonatinu i šetao Bulevarom mora sa Tamarom An Debared. Željko, sa sjajem u očima: Moderato cantabile. I Piter Bruk... Žana Moro i Žan-Pol Belmondo. Kakve su tišine u tom filmu, i taj plavi dečak koji se igra na ulici. Imali smo tu knjigu Margerit Diras u maloj kućnoj biblioteci. Plave korice, Zora, Zagreb 1961. Nestala je ta knjiga, a onda je izronila iz biblioteke Dubrovkinje... Istu takvu biblioteku video sam u filmu Sumrak bogova Lukina Viskontija. Nosio sam tu knjigu poslednjih meseci u Beogradu kao talisman detinjstva, a onda je opet nestala. I našao sam Moderato cantabile u Biblioteci „Đurđe Crnojević”, signatura II 45486, ovog avgusta i podsetio se nekih pasusa:

– Vi ste bili nalakćeni na taj veliki klavir. Između golih grudi pod haljinom imali ste cvet magnolije.

– Da.

– Kad biste se nagnuli, cvet je dodirivao spoljnu ivicu vaših grudi... Njegove latice su još čvrste, upravo je procvetao prošle noći...

Ona je neprestano gledala njegove usne što su još jedino bile osvijetljene svjetlom dana... On položi ruku kraj njene, na stol, na sjenu što je bacalo njeno tijelo...

Jedan čovjek luta Bulevarom mora. Jedna žena to zna.

To leto, tih leta krajem šezdesetih, nisam znao kuda, ali sam znao da hoću nekud. Bio sam na putu i da urliknem. Telo je bilo moj instrument, moj amblem.

Oteo mi se hijeroglif dribling, i moj suparnik, moj stariji prijatelj, hazarder Fric Kontić, hteo je da me pročita, da mi oduzme loptu. Moja lopta varalica – činilo se Fricu da je njegova, omakla se stajna noga, hteo je da me uhvati da ublaži pad. Fricovi prsti na mom vratu, ramenu, i otkinuo se lančić. Nestao u pesku, u travi, u morskoj peni. Nisam ni osetio. Da, igrali smo na moru koje cveta, da, more je bilo naše igralište, tu, ispod moje prve osnovne škole. Tjedan dana nosio sam zlatan lančić s dubrovačkim grbom koji mi je lako i otmeno poklonila Dubrovkinja. Tako bi mi darovala grad Dubrovnik, sve sa Sponzom... Grb je kupljen u juvelirskoj radnji na Prijekom, kod majstora Luja Bakotića. Bila je Velika sreda, baš na dan kad je Dubrovnik zadesio veliki zemljotres daleke 1667. Vlastela, okupljena ispred dvora, čekala je da knez završi jutarnju molitvu, pa da počne svečana sednica Velikog veća na kojoj će se pomilovati osuđenici. Crkve su bile pune sveta, a po kućama su gorele velike vatre na kojima su se spremale uskršnje poslastice. Srdačno i sjajno dočekan, u gradu je boravio holandski rezident u Carigradu Joris Kruk, koji se sa svojom mnogobrojnom i raskošnom pratnjom zaustavio u Dubrovniku da u tom poslednjem slobodnom hrišćanskom gradu provede praznike. Međutim, nešto pre devet časova, začula se odjednom potmula tutnjava, a odmah zatim, gotovo istovremeno, jak, kratak udarac zanjihao je grad i oborio ga uz strahovit tresak. Jedan franjevac, koji je tada služio misu, tvrdi da je taj udarac trajao samo dok je on izgovorio ove reči: Passio Domini Nostri Jesu Christi secundum... Dok je zemljotres tresao Dubrovnik... ljuljalo se nad gradom i krševito brdo Srđ, od koga su se otkidale velike stene i survavale na grad... Grad je odjednom potamneo, a sunčeva svetlost, probijajući se kroz gustu koprenu, postala je krvava i utuljena. Zemlja je pucala i velike pukotine u predgrađima gutale su čitave kolibe, bunari su odjednom presušili, vrela su počela da izbacuju žutu, gustu masu da bi zatim sasvim usahla. Preživeli stradalnici ugledali su kako se jedna od gradskih tvrđava dvaput rasklapa i sklapa. More se nekoliko puta povlačilo od obale i odnosilo sobom brodove ukotvljene u luci, tako da su ih talasi, vraćajući se sa pučine, razbijali o obalu, zidine i stene:

Odsvuda se vika čuje,

odsvuda se pomoć pita,

svak bugari, svak boluje,

svak u strahu svom mahnita.

 

Iz ruševina su virile unakažene lešine i ranjenici: Zar mi ove stvari zaista vidimo ili nam lude trepavice zatvaraju oči?

Grb je bio od žeženog zlata, optočen juvelirskim dodirom, u sredini je modra preko greda prelazila u crvenu.

Maturanti su u holu gimnazije čekali neke rezultate. Dubrovkinja je bila oslobođena polaganja mature, a ja nisam. I gledala me, zenica u zenicu, iz sveg se tela na me smijala. Mogu da izdržim pogled i sa Klintom Istvudom, ali nisam mogao da izdržim to zelenoplavo more oka: šta me gledaš? Dubrovkinja nije ni trepnula. Samo je lebdeo njen osmeh. U oku Dubrovkinje smeo bih da usnim...

Jutro je bilo sunčano, samo je Budoš bio u oblacima. To je bio znak da će biti kiše. Kad smo počeli da gluvarimo Dubrovkinja i ja, već je rominjala kiša. Nisam hteo ispod kišobrana. Dugo smo šetali trgom i, evo, Ulicom Vuka Mićunovića dolazimo do kuće Kovačina. Tu je ulaz u Staru varoš:

One večeri kad si bila u teget haljini s belim obrubom, hteo sam da ti kažem da te volim, a mislio sam da ćeš reći: ma ludače...

Ne bi ti to rekla.

Hoćemo li večeras u kino?

Sad je Dubrovkinja htela da me otprati do moje ulice. Stojimo na sredini Karađorđeve, kod kuće Makrida. Odleteo je plavi kišobran u sivo nebo. Kiša lije po Dubrovkinji i meni... Ne čujem o čemu razgovaramo. Gledamo se na razmak, kô vrhovi mačeva da se ljube. Tamo, po dubini, iz pravca trga, dolazi krstonosac Minjo Kaluđerović. Omanji, uvek uredan, braon sako, žuta kravata, bela košulja, okrugle naočari s gvozdenim okvirom. Duboke crne zenice. Krupan kadar: vi ste oboje ludi. Na taj kišni dan pa(da)la je Ivanjdanska noć, ili ako je ljubav muzika, svirajte još. Ili Olivija na Bogojavljensku noć: idi, Marija, zovni Malvolija...

Kô on, i ja sam luda, samo što je

Ludilo vedro u nj, a setno moje.

 

Kao gimnazijalac, pročitao sam o jednom ruskom pesniku s početka 20. veka da je imao scensko shvatanje biografije. Možda je to Blok, možda Majakovski, možda Andrej Beli... Nisam dobro dosad shvatio šta to znači, ali znam da sam na Trgu slobode u N. imao osećaj da me s krana prati kamera. Te da moram misliti na mizanscen, na svetlo – uvek nađem svetlo, na kostim, na partnera... Na trgu, kod kuće Katurića (apotekari starinom iz Risna), igrali smo protiv starijih dečaka iz Hrvatske, nekad Manastirske, ulice. Nikad na trgu dotad nismo igrali pravu utakmicu. Imam deset godina, imam neko lepo treperenje u rebru, ne znam da li od prostora ili od nedelje. Kad dobijem loptu, treperi u telu nedeljna vitkost. Na praznik trgom promenada, otmenost kostima. Trebalo bi da je to početak juna 1959. Prvi je zastao da nas gleda Ruždija Osmanagić bledog lica, mirne plave oči, obućar iz Grudske mahale, half Sutjeske. Kako sam osetio da mene snima, ne znam. Počeli su i drugi prolaznici da zastaju i već se obrazovalo gledališče tu, na ivici, kuda prolazi korzo. Krila počinju da rastu, primam loptu na koleno i spustim je na volej, i vidim loptu kako leti iznad prstiju golmana Hrvatske. I ode moja slava u oblak, slava prvi put i nikad više. Volej, kakva reč, reč persijska, hitra, i kako precizno pokriva ono što znači. Deset, pre petnaest godina kasnije, pročitaću: Volej je udarac ni na nebu ni na zemlji. To je Vojin Božović, centarfor BSK-a. Ili Ferenc Puškaš: Volej je bilo mora tatarskog. Ili volej – ispiti mlad mesec, Mario Korso. Ili Ziko: Volej je smrt fotografije. Volej teško možeš uhvatiti, kao tačno u podne, kao tačno u ponoć. Volej seva u svetlom mlazu ili Mišo Pajević: Srce voleja je kao visok snijeg. Ili Lav Jašin: Volej je zelen konac odmotan od srca. Ili Anđelilo: Volej vreba kao kobac, kao poljubac.

Urbanistički plan trga grada Nikšića projektovao je, 1883. godine, Josip Slade iz Trogira. Na poziv knjaza Nikole, Slade je došao u Crnu Goru, u Kotor. Original plana Nikšića porodica Slade čuvala je u šestougaonoj drvenoj kutiji s poklopcem. Kopija plana nalazi se u Zavičajnom muzeju u Nikšiću. Prema kazivanju arhitekte Đorđija Miljevića, Slade je plan projektovao prema idealnom renesansnom gradu, čiji je uzor bio Versajski park. Sa zrakastim ulicama čija je žiža dvorac u Versaju. Fragment paukove mreže Slade je smestio između brda Trebjese, stare gradske tvrđave i turskog Onogošta. U urbanističkom planu grada N. postoji pet trgova: tri pravougaona i dva kružna. Po srednjoj osi položena su tri trga, a dva periferno. Mreža gradskih ulica, postavljena po dijagonalnoj osi, prekriva prostor između Trebjese i Bedema. U našoj, u mojoj Karađorđevoj ulici ima nekoliko lepih kuća: kuća Makrida, mediteranska kuća Nikovića, kuća Mijuškovića, kuća Nikolića... kuća Markovića, dugačka dvadeset pet metara, neorenesansna, s pročeljem, s plastikom iznad kapije i dva balkona, na levoj i desnoj strani, sagrađena 1927. Kuća u severnoj svetlosti, zidovi blistaju kao polirani. Sa fasade kuće počinje da se diže zvuk kao kad kiša udara jasiku po licu. Zvuk raste u kovitlac, to više moje uho ne može da izdrži. Ne može podneti taj bol sluha, a bol raste, raste... Znam: kad zvuk prestane, neko će mi doneti neku strašnu vest. I traje taj bol sluha od moje četvrte godine. Nisam rano išao na spavanje. Od tada spavam u odlomcima: san beše veći od sluha. San je počeo da bledi kad smo Dubrovkinja i ja otišli u Beograd na studije.

Josip Slade ostavio je Crnoj Gori nekoliko građevina, nekoliko arhitektonskih dragulja. Zgrada austrougarskog poslanstva na Cetinju, zvana Divizija, između dva rata tu je bila komanda Zetske banovine, letnja rezidencija knjaza Nikole u Nikšiću, nekad je tu bila gimnazija, setan sam što nisam u Dvorac išao u gimnaziju, lazaret u Meljinama kod Herceg Novog, prvo pozorište u Crnoj Gori, Zetski dom, s vitkim stubovima na pročelju, s visokim romanskim prozorima, sala sa balkonima i galerijama, tu se šapat čisto čuje. Kad nešto radim u pozorištu, uvek prvo biram Zetski dom. Tu je moja žica najviše zategnuta, ili u uglovima usana ogledalo igre... Josip Slade išpartao je Crnu Goru cestama. Put Cetinje – Rijeka Crnojevića, Rijeka Crnojevića – Podgorica, Rijeka Crnojevića – Virpazar, Virpazar–Bar. Slade je čudesnom cestom spojio dva najčudesnija grada u Crnoj Gori – Cetinje i Kotor. U Peščaniku, odeljak 7, Eduard Sam sedi na jednoj steni i gleda: retko raštrkano šipražje po hridinama i uvalama jasno odudara svojim bledim zelenilom od sivobelog kamena i svetlih mrlja lišajeva nalik na mrlje od kreča. Na sivoj dalekoj padini koja se pruža prema horizontu naziru se bele trake puta koji se spušta paralelnim kosim linijama zasečenim u stenu. Put postaje sve uži, iz padine u padinu, da bi nadomak zelenog pojasa, već sasvim uzan kao kozja staza, počeo da se uvija u meandre, u jedno jasno, pisano slovo M, kao tri jasne linije na dlanu. Sladeovom cestom, 1947. godine, došla je iz Kotora na Cetinje porodica Sam: Milica, Danica i Danilo. Na fotografiji se vidi autobus kojim je porodica Kiš putovala. U vreme razgovora knjaza Nikole i projektanta na Cetinju, Slade se zagledao u kneginju Milenu. Čuvao je Slade tu tajnu, a kad je počeo da se gradi put iznad Škaljara, Slade je izveo ono slovo M. Da li je to primetila kneginja kad je putovala tom cestom, to je ostalo tajna. Ali ja sam siguran da jeste. Josip Slade, godine 1894, projektovao je Carev most u Nikšiću. Sredstva je obezbedio ruski car Aleksandar III. Slade je znao da lepota spaja dve obale i napravio je most sa šesnaest lukova i dva otvora. To je jedinstvena građevina. Takav most nije sagrađen ni u 19. ni u 20. veku na prostoru Jugoslavije. Gledajući u detinjstvu taj most, nisam znao da je to čas iz harmonije, i likovne i muzičke.

Ovog sam leta, susreti jugoslovenskih pisaca, knjižara Karver Varja Đukić, bio u Podgorici. Bili su tu Ljiljana Dirjan, Slobodan Šnajder, Bogomil Đuzel:

Krčazi još dišu ispod mora

zakrvavljenog u oku zalaza

ko svira? – voda

ko cvjeta? – snijeg

ko putuje? – zvijer ljubavi

Odvrnut je krug smrti

na odstojanju da prođu pčele i vojske

da bi se čulo dozivanje rađanja sunca

i njegov mrtvi san

... Branko Čegec, Hedina Tahirović Sijerčić, majstor ritma u stihu i u životu, i njena pesma Zašto?:

Ako nebo ima oči,

Ako vjetar ima ruke,

Ako sunce grije ljude,

Zašto je Romu hladno?

 

Ako gadžo ratuje,

Ako on zakonima caruje,

Ako gadžo sve ljude jednako poštuje,

Zašto Romi kao psi umiru?

 

Ako nebo ima oči,

Ako vjetar ima ruke,

Ako Bog voli ljude,

Zašto Romi plaču?

 

Nebo se otvorilo.

Sunce pobježe.

Vjetar zaječa.

Cvijeće sa Romima zaplaka.

Bio je tu i Vojo Šindolić, Dubrovčanin, bitnik, prevodilac Ginsberga, Bukovskog, Dilana, Ferlingetija, Gregorija Korsa, Šeparda, Ezre Paunda... i pesnik. Nismo se videli gotovo trideset godina, a opet smo u Garištu, Višnjici, u nekoj betuli ili u Taliru, pijemo pošip čaru. Nekad je flaša pošipa koštala kao kutija sarajevske drine. U Šindolića je bila zaljubljena mlada beogradska glumica od oca belog Rusa. Čujem kako mi Šindolić kazuje pesmu Ulica:

Ponad vrata, stručak drijenka

niče iz crnog srca kamena

s punim združenjem tame

u predjele izvan omeđenosti

 

Kroz šuplju prozračnost noći

s bakljama svitaca umjesto lampi

po mačijoj mekoti hoda

klizi moja sjenka.

 

I Šindolićeva elegija nad elegijama, Elegija za Milana Milišića:

 

Tri dana slijepog bola...

Ubijen

u Dubrovniku

koji smo toliko voljeli da smo mu se podavali

svakim korakom...

Kamo si to otišao?

Zar si zaboravio vlastite riječi

„Koga nema – brišu mu se stope

Prazni minuti njegov prostor pune

Koga nema – gdje sad korača

Nad kojom sporom vodom snatri

Lice njegovo – promijenjeno lice spavača”

Zar si zaboravio kako smo ove iste riječi čitali na

        kamenom balkonu tvoje kuće, ti, Danilo i ja u

        ljetni sumrak 1974...

Zar si zaboravio da uzmeš „Opatiju” sa šanka i

        popiješ neretljansku travaricu, pa si tako naglo otišao

smućen od pića i ljubavi...

Zar si zaboravio đire po Stradunu i sve betule koje

        smo zatvorili i otvorili...

Zar si zaboravio da smo se zaklinjali da nikada

        nećemo zaboraviti

Jer ono što se osjeća ne zaboravlja se

tugo tuge

tugo djetinjstva...

 

Madono Villonova,Madono Rimbaudova,

Madono ubojica i pijanica, Madono oslijepljenih i

        osakaćenih ratnim šrapnelima,

Madono trbosjeka i rasparača,

Madono vojnih liferanata,

Madono pregaženih pasa i mačaka,

Madono Peljeških kapetana,

imaj milosti,

imaj milosti, podaj mu duhan i piće, bijel papir i

olovku,

imaj milosti,

imaj milosti za Milana Milišića.

Ovog leta otišao je u večna lovišta Dragan Lubarda. Večiti dečak-derviš, majstor linije. Li-nija kao volej, i volej i dribling, dribling u noći. Kakav je Lubarda imao pâs, pâs kao guja i kao ura, pâs kao Antuneš Koimbra Ziko. Ziko, ili dribling je linija na grčkoj vazi. Produžena linija sa grčke vaze, linija u sinkopi. Lu-barda je živeo u sinkopi. Početkom sedamdesetih, pa još dvanaest semestara, išao sam na časove kod Lubarde. Časovi na Kale-megdanu, utorkom i pe-tkom od 15 do 21, ponekad do u ponoć. U ponoć u Vasinoj ulici Dragan i ja ulazimo u taksi i Dragan kaže: do Zagreba. Spavamo u hotelu Dubrovnik ili gluvarimo Ilicom, a ujutro na konjak kod Čarlija.

Igralište na Kalemegdanu, između Partizanovog i Zvezdinog, i brka Vukosavljević, obavezan mangupski naheren šešir. Lice koje bi rado naslikao Goja. Časovi: tehnika linije i etika linije. Nijedna duša nema planetu. Volej je planeta... Ne diraj, ne povređuj crtu. I moj brat Dimitrije, koji tercira: Dribling su dva brata, san i smrt u slozi.

Na minus petnaest i na minus dvadeset čistili smo sneg, sneg i led. Čistio je i pro-fesor Lubarda. Igru smo završavali, u sumrak, s le-denicama u kosi. Dragan Lubarda, Rade Kundačina, Boža Kićević, Zoran Kostić i ja. To je bila skvadra, nikad na Kalemegdanu nismo izgubili nijednu utakmicu. Nekad bismo se Rade i ja prehitrili, a nekad bih u sprintu ostavio loptu na centar igrališta, lopta za Dragana Lubardu. I dok sam osvajao prostor, dolazio bi Draganov pâs, levom nogom, tačan kao peščanik, vitak kao košuta. Bio sam mlad i mislio sam da o lopti sve znam. Naučio sam od Dragana Lubarde da linija počinje iz mrlje, mrlje krvi.

Godina je 1994. Dragan je bolovao od jektike i ležao je na Antituberkuloznom institutu. Veselo me dočekao, na nahtkasni red epruveta sa uzorcima Draganove krvi: iscepi jedan list iz sveske. I dam mu list na kvadrate. Uzima epruvetu i umače pero-pipak u svoju krv. U jednom potezu načini moj portret. Dugo sam čuvao taj list sa Draganovim crtežom i nestao je. Dugo sam imao problema sa gvožđem u krvi. Gvožđe se bilo spustilo ispod dva. Ponekad smo Dragana zvali Lubanski. Na svakoj utakmici dao je gol koji i sad pamtim. Jedan oksfordom iz mrtvog ugla, po letnjem pljusku. Doneo sam Draganu čašu borovnica, borovnice s Crnog jezera.

– Odnesi borovnice Biljani Jovanović.

– Ima čaša i za Biljanu.

– Onda odnesi obe čaše Biljani.

Biljana Jovanović je čekala operaciju na Neurohirurškoj klinici. Operacija kod doktora Joksimovića. U sunčano popodne došao bih u posetu kod Biljane, oko nje njene beogradske drugarice, pričaju o operaciji. Načas bih legao u Biljaninu pustu postelju: evo, ja ću na operaciju umesto tebe. Samo se Biljana nasmejala, Biljana i Holbajn mlađi, Ana od Kleva. I njene oči čija severna modrina odlazi u zelenu luku Hamburg. Jednom u ponoć otišli smo nas dvoje na grob Biljanine majke. Čuo sam kako pucketa kovčeg... Noć posle operacije, Biljanina glava u zavojima, a lice spokojno, titra mali osmeh-ožiljak na Biljaninoj usni. Traži da je držim za ruku. Njen brat Pavle i Biljanin muž Rastko Močnik u dubini sobe pričaju o horovima kod Musorgskog... Kažem Pavlu da krenemo, sklizne Biljanin dlan sa mog dlana. Silazimo Pavle i ja na rezervni ulaz, ali nema čuvara, zaključana vrata, penjemo se na prvi sprat – zatvoreni prozori, penjemo se na drugi sprat – jedan otvoren prozor. Skočiću, kažem Pavlu. I ja ću, kaže Pavle. Skok s drugog kata dva vesela svata, i nikom ništa. Dva drugara, dva brata Biljane Jovanović. Prošlog leta, kraj juna, Iva i ja idemo na kontrolu. Na skeneru sve je u redu i mali ožiljak na mozgu, desna hemisfera. Veseo portir u holu: kakvi ste došli, odlično ste. Sunce nam blešti u očima dok izlazimo i tek sad vidim da sam operisan na Neurohirurškoj klinici.

Biljana Jovanović umrla je 11. marta 1996. u Ljubljani, a sahranjena je 13. marta u Beogradu. Bila je tišina i nije pucketao kovčeg. Čuo sam Desetu Mokranjčevu rukovet i glas Biljane sa Ohrida, Ohrida i Bitolja, i premijera Biljaninog komada Centralni zatvor, i Vlado Milčin, Vasa Pavić, Alisa i Škeljzen Malići. Bila je tišina nad tišinama i Pada Avala:

 

Draga, moja Marijana, ovde se vreme ne meri spravama već belinom zidova, šarama po metalnim stolovima i na previsokim metalnim krevetima, odblescima na staklima, rešetkama, zato ne znam tačno koje je doba dana... gori taj prokleti neon gotovo stalno. Urezujemo crtice, znakove, rezbarimo metal... delatnost ludaka... zidovi su uvek belji negde pred zoru... ustanovila sam... drugi su ludi... ja sam ovde voljom dve vrste ludaka dovedena... dovedena... spolja... iznutra... stanje za omču, kažu... kažu oni, oni najbolje znaju, kažeš ti Marijana, imam modrice na zglobovima od konopca... To je bilo prvog dana i drugog, sada su prestali, ali čudno, modrice se po nekom zakonu uvećavaju, šire, plave moždanu masu. Modrica mozak. Mozak je modrica.

 

I Pada Avala:

Deset sati uveče, u autobusu 26:

 

Jedine dve osobe, pored vozača i konduktera, smo nas dvoje; ja, prva flautistkinja u gradu, Jelena jelenskaja, kako bi to rekao slatki Mića, najbelja na Grenlandu, tome dodajem: najbelja u Beogradu; on, neki čovek, stoji na drugom kraju autobusa, izgleda visok, izgleda privlačan. Šta još o sebi mogu da kažem u trenutku kada dvadeset i šestica prolazi pored spomenika Vuku, jedan deo Ruzveltove ulice je osvetljen, u času kada ne osećam ni kapljicu nostalgije za onim stanom u Milaševoj, šta bih mogla da kažem, osim da sam ničija!

 

Bale Baletić igrao je u sarajevskoj Bosni, doneo mi je crni dres sa brazilskim žutim okovratnikom i malim brojem 10 na leđima. U tom sam dresu najbolje igrao u životu. Imao sam sedamnaest godina u rebru, lopta je bila vezana za moje stopalo, s molom mrtvih, smolom mrtvih. Bio sam živa rana i osmeh neobuzdanog tela. Skočio bih u pomahnitalo srce i... Nisam ni znao da je Pele rekao: ništa nema bolje dečaku nego da se veseli onijem što radi. Družio sam se s loptom dvadeset četiri sata i ponekad bih čuo glas Davorina Popovića: ruke svoje pružam prema nekom... Bio sam netko. Bio sam između zatišja i plime. Sanjao sam modru rijeku. U zvono plavo mesecom bijem... To je moj Mlečni put. Čuo sam i Davorinove pesme koje će tek doći: Baladu, Sve ove godine dala bi za jednu noć, Predaj se, srce (al’ neću se predati), Sanjam da se opet ljubimo u klasju, Sve su ljubavi iste osim one prave, I još deset, U inat godinama. U glasu Davorina Popovića sad je ćorda, sad je milovanje. Glas Davorinov dolazi iz jedne sarajevske igre:

Ovo je ona trava što je pasla krava,

Što je maslo dala koje smo dali kovaču,

Što je skovao sikiru kojoj smo posjekli dub,

Na kom je rastao prut kojim su tukli kučka,

Što je ujeo čovjeka koji je donio maštrafu slatkog šerbeta.

Davorinov glas dolazi iz pesme koja je napisana odmah pošto je top u Sarajevu oglasio da su pogubljena dva brata Morića. Anonimni pesnik je izrekao tarih:

Hadži braći Morićima, Mehmedu i Ibrahim-agi

Puhnuo je iznenada smrtni

i gorki vjetar te obojicu

usmrti začas. Ostaviše

majku punu žalosti,

a njima neka Bog učini milost.

Tarih se nalazi na ploči u dvorištu Vekil Harčove džamije, kod Šeherćehajine ćuprije, gde su braća sahranjena.

Glas Davorina Popovića dolazi iz sarajevske sevdalinke:

Ne pij vode, ne ljub’ udovice,

Neg’ pij vince, a ljubi djevojke.

Od vinca je lice rumenije,

Od djevojke srce veselije...

I mogao bih tako nabrajati od ponoći do jutra, ali evo: glas Davorinov dolazi i iz pesme Boj na Ravnju:

Čador penje Mula Sarajlija

kraj Savice, ukraj Zasavice,

Savu pije, Zasavicu bije.

Knjigu pišu Sarajke djevojke

na koljeno Muli Sarajliji:

Bogom babo, Mulo Sarajlijo,

Pušćaj momke, ostasmo djevojke!

Njima Mula drugo otpisuje:

Udajte se, Sarajke djevojke,

jer sam vaše momke iženio

kraj Savice, ukraj Zasavice,

crnom zemljom i zelenom travom

sve po redu jedan do drugoga

da ne žale jedan na drugoga.

Udajte se, više ne čekajte!

 

U gimnazijskoj svaštari napisao sam da je u glasu Davorina Popovića pesak, a onda sam, mnogo kasnije, od svog druga Pece Popovića saznao da su Davorinovi Popovići starinom sa Hvara. U Davorinovom glasu – i sevdah i Mediteran. U proleće 1994. godine u Trstu, kavana Dablin, rekao sam Mirzi Delibašiću šta sam napisao u svaštari o glasu Davorina Popovića. Mirza se samo nasmešio, znao je on to i pre mene. Rekao je da Sarajevo još pamti Davorinov dribling u lice velikom Josipu Đerđi, Pinu od Jazina. I Delibašić i ja bili smo kod druga Bogdana Tanjevića, on je bio trener Stefanela, najbolji coach Italije. Na treningu Stefanela – naš jezik, i mladi Bodiroga, Fučka... Ćutali smo. Ćutali i pili po betulama Trsta: ništa me ne boli. Boli me Sarajevo. Bolilo je velikog gospodina Sarajevo, Damask sjevera, ili, kako je zapisao Rene Poletje pre dva stoleća: Sarajevo, tragični grad sa nježnim osmijehom. I nije mogao Delibašić da veruje da nacionalistička laprdala pričaju da on drži crveni fenjer u Sarajevu sa devojkama Srpkinjama. Gledao sam u Trstu sa Jasnom Selimović, najelegantnijom i najboljom košarkašicom Jugoslavije, i Bogdanom Tanjevićem finalnu utakmicu Kupa šampiona Bosna – Emerson iz 1979, 5. april, 96 : 93. Na toj utakmici Žarko Varajić dao je 45 koševa. Dobro je igrao Ratko Radovanović. Dobro su svi igrali pod krilom mladog Bogdana Tanjevića, ali je najbolji igrač finala bio Mirza Delibašić. Imao je, po mojoj evidenciji, 9 skokova, 14 asistencija i 11 presečenih lopti, i dao je 30 koševa. I voleo je Delibašić Ljubavnu pjesmu, koju je napisao Nermesi u 17. veku:

Kad mi riječ sa jezika pođe,

Kô plamen se iz usta pojavi.

Zaljubljen sam, stog je moja pjesma

Živa rana goruće ljubavi.

 

Bojim se da zaljubljeni neće

Ni u raju naći mira živa,

Ako rajske hurije nauče

Sve hirove stambolskih odiva.

Otišli smo u Novu Goricu, kod Dražena Dalipagića, tamo je Praja bio trener. Posle utakmice sede u jednoj kavani, bašta, Sonja Požeg, Duško Vujošević, Bogdan Tanjević, Jasna Tanjević, Dražen Dalipagić... Mirza i ja seli u jedan prozor i ćutimo. I nikne ispred nas latinski kostimiran gospodin. Prepoznam italijanskog reprezentativca Marzoratija. Igrao je u vreme Ćosića, Kićanovića, Slavnića, Dalipagića. Kad je video Delibašića, zastao je i gotovo mu se naklonio, kao da sam ja u detinjstvu video Bobeka.

Na svetskom prvenstvu u Manili, utakmica Jugoslavija – Brazil, kod rezultata 87 : 87, Delibašić je stao na liniju slobodnih bacanja i prilazi mu čapkun Zoran Slavnić: u dvesta dolara da ćeš da promašiš, a Mirza: dižem na petsto, i pogodio je oba slobodna bacanja. Na kraju je bilo 91 : 87. Iz derviške oholosti igrao je, i živeo, najotmeniji jugoslovenski košarkaš. Tako je i otišao, iz bonog stasa. Kad su mi javili da je umro Mirza Delibašić, setio sam se jedne pesme o Sarajevu koja počinje: Šta traži srce kada preletiš sedam nebesa?

Dva velika prijatelja, Davorin Popović i Mirza Delibašić, umrla su iste godine. Davorin u junu, Mirza u decembru. Prijateljstvo i u smrti. Tako to rade plemići proleteri. Kad je otišao Davorin, Dušan Prelević je napisao esej Pjevač: u Beograd je došao mladić u plavoj košulji, mladić iz Sarajeva, i sve nas počistio. Prele to ne bi napisao za Otisa Redinga. I još je napisao da smo igrali fudbal na Adi i da je B., Bobekov posinak, rekao Davorinu da izađe. Toga se B. ne seća, ali sam se setio kad se pustio niz rijeku Davorin Popović. Kad mene više ne bude i dođu drugi dječaci kô ja...

Jedne davne noći, sedim sam u sarajevskom baru Hamam i mislim na mladobosance koji su se sastajali tu blizu, u Šedrvanu, i pijem, pijem ozbiljno piće. Za stolom do prozora sede Davorin Popović, Bodo Kovačević i Fadil Redžić. Pauza. Ne sećam se ničeg dok ne uđe u Hamam Špela Rozin: Vrat ti je kula od slonove kosti... Vrat ti je kula Davidova... Kula i psalmi: ... I nada nevoljnicima neće nigda poginuti. I sad o rani jugoslovenskih levičara: Popadoše narodi u jamu koju iskopaše; u zamku koju su sami namjestili uhvati se noga njihova.

Pišem uz loptu kao uz lampu. Lopta u sobi daje stvarima, knjigama i ljudskom liku drugačiji oblik. Zato čuvaj loptu jer nikad ne znaš na koju će se stranu otkotrljati... ni kako će te pogledati. Pišem, a ništa ne moram da dovršim.

Usnuh u snu ulice.

Cetinje–Beograd, avgust–septembar 2017.


bozo bio

Božo Koprivica rođen je u Nikšiću 1950. Diplomirao je Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu kod profesora Vojislava Đurića. Napisao je knjige: Volej i sluh (1992), Vreme reči, Razgovori sa Borislavom Pekićem (1993), Kiš, Borhes, Maradona (1996), Dribling 1001 noć (2006), Samo bogovi mogu obećati (Ljevak, Zagreb, 2010; izmenjeno i dopunjeno izdanje – Geopoetika, 2014). Priredio je Zbornik o Danilu Kišu za časopis Ars (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2005, 2009). Radio je kao dramaturg po pozivu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu, Bitef teatru, Zvezdara teatru, Kraljevskom pozorištu „Zetski dom“, Crnogorskom narodnom pozorištu, festivalu „Grad teatar“ u Budvi. Sa Emirom Kusturicom snimio je igrano-dokumentarni film Sedam dana u životu jedne ptice za francusku televiziju. Igrao je oca u filmu Boa Viderberga Klinac, fudbalski reprezentativac.

Ima dve kćeri, Ivanu i Jovanu. Obe su grobarke od rođenja.

Živi u Beogradu. Navija za Partizan.

 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica