antonietin vrt bojan krivokapic

Sanjala je kako gleda snimak pluća, a ona se toga snimka plaši, i snimka i snimanja, ona ne podnosi snimanje pluća, jer na snimcima uvek vidi senke, ona mesta za koja ne zna šta su, pa pomisli na najgore. Sanjala je da je mala, ona i mama stoje u dvorištu zgrade, ona ima desetak godina, mama je zabrinuta, gledaju snimak pluća, snimak je velik, mama ćuti, ćuti i škilji, okreće snimak ka svetlosti, okreće ga levo pa desno. Onda ga spusti i kaže, Vidiš ovu senku, to nije dobro.

Tu se trgne i probudi. Još jedan odvratan san. Ne voli kad sanja lekarske preglede, iščekivanje dijagnoza, ne voli kad sanja detinjstvo, ne voli kad sanja mamu. Sve je to iscrpljuje.

Lekarske preglede uredno izbegava. Mrzim lekarske preglede, uvek im nešto nije jasno, doktorima, uvek me šalju na dalje pretrage, uvek mi nešto nađu, pa se kasnije ispostavi da su napravili grešku, ali ja sam tad već prestravljena, ja tad već nisam spavala noćima, ja sam tad već izmorena od napada anksioznosti, od napada panike, ja sam tad već potpuno bezvoljna, ja se tad već predajem, i onda me oni bodre, kao da me oživljavaju, bila je to naša greška, ali dobro je što ste uradili dodatne pretrage, sad smo sigurni.

Mrzi doktore, mrzi bolnice, mrzi medicinske radnike i sve što podseća na bolest. Mrzi umiranje. Oko nje svi umrli su ili umiru, većina skapava od raka, umiru dugo, raspadaju se, umiru u strašnim bolovima, njihova tela izobličavaju se, cure, smrde. Neki je zovu, zovu je da im dođe u posetu, dođi, Antonieta, dođi molim te. Nekima ode u posetu, ali sve ređe. Premorena je. Oko nje svi umiru, a neki se i ubiju. Poštuje njihove odluke, poštuje tuđe odluke koje se odnose na život i na smrt, na sopstveni život i smrt, takve ljude poštuje. One koji se bave tuđim životima i smrtima, njih prezire, od njih joj je muka, oni u njoj proizvode neki čudni bes.

Nekada je imala mali vrt. Divne su ti ove puzavice, Antonieta, govori joj prijateljica, kako ti to sve uspeva, neverovatno, predivno ti je ovde. U tom vrtu nekada je, čini joj se, živela. U taj mali vrt, čini joj se, moglo je stati i rasti sve što je volela. Znala bi danima da ne izađe iz vrta, danima nikud nije išla, nije brojala dane. Sada dane odbrojava, prebrojava, računa. Vrt nema već dugo, kuću je prodala. Morala sam da je prodam inače bi me taj jebeni kredit uništio. Kredit ju je uništio, Antonieta više nije ista osoba. Ona sada živi da bi otplatila kredit, živi iz inata, kada sve otplati umreće, zna to. Sama je. Još uvek može sve sama, nije joj teško. Ali, sada više ni nema toliko obaveza. Antonieta živi u malom stanu, nije to stan, to je garsonjera.

Nikada nije volela hrizanteme, grozne su, grobljansko cveće. U svoj vrt donosila je razne biljke mediteranske, donosila je pelcere, semena. Rasli su asparagusi, adami, fikusi, rasle su narandže, tri mala stabla, nikad nisu cvetala, ne moraju cvetati. Rasle su šeflere, zelene i šatirane, male tustike koje svi zovu japansko drvo, ali to nije japansko drvo, to je tustika. Raslo je nekoliko vrsta bršljana, to je hedera. U proleće je lomila stare muškatle, a one bi se podmlađivale i cvetale do sredine novembra, cvetale bi neprestano, bilo ih je raznih, od intenzivno crvene, prava seljačka, do nežno bele. One se jedine nikad nisu sušile, njih nisu napadale biljne vaši, one su bile otporne na sve bolesti, te muškatle. Sada muškatle nema već godinama. Šta će mi u garsonjeri, nije to biljka za unutra, što da se pati.

Ranije, u kući, a to je bila mala kuća, kamena, volela je Antonieta da joj ljudi dolaze, i dolazili su joj razni, dolazili su redovno, neki bi ostajali po nekoliko dana, neki još duže, neki se više ne bi vraćali, ali ti su bili retki. Kuća je bila mala, prizemna kamena kuća istarska, sa malim vrtom. Škure zelene, tamno-zelene, to je mediteranski. Stara maslina jedne je zime jednostavno propala, kao da joj je neko prerezao korenje, prvo se sparušila i ubrzo je bila mrtva.

Ranije je po Istri bilo jako puno starih maslina, obični su ljudi ispred kuće, ili iza kuće, svejedno gde, imali staru maslinu, to božansko drvo koje živi i odoleva, to drvo čiji ponos svetluca i ravna se prema nebu. Poslednjih godina događa se da neko ko je bogat otkupi staru stogodišnju maslinu od nekoga ko je siromašan, a dogodi se i da staro drvo bude ukradeno, dođe bager, izvadi je sa korenom i prenese. I siromašni ćute, jer moraju da ćute, pokradeni su i nikom ništa. Sve je više bogatih ljudi koji imaju sve manje strpljenja, oni ne mogu čekati da maslina poraste, oni je hoće sad i odmah, i onda je donesu k sebi i prave se da uživaju dok gledaju kako i dalje odoleva svemu, kako je živa. Ali ti bogati ljudi oko svojih kuća koje velike su, podižu visoke bedeme, zidine, oni se od te Istre ograđuju, njihove škure nisu mediteranske, iako su zelene, njihove su škure deo ograđenog prostora, iza zidina, ne iza suhozida, jer suhozid deluje malešno, nesigurno, a bogati ljudi ne vole male i nesigurne stvari, oni vole beton, neprobojni beton, to ih čini sigurnima, smiruje ih i onda oni bivaju spokojni, u svom betonu.

U tu je kuću Antonieta odlazila godinama, decenijama, od najranijeg detinjstva odlazila je u Ližnjan, prvo po dva meseca leti, a nekad i mesec dana zimi, a onda sve duže; u toj se kući igrala kao devojčica, u tu je kuću odlazila kad joj je trebalo da se isključi iz svega, u tu je kuću dovodila i razne muškarce, sa nekima je vodila ljubav glasno, neki su joj bili dosadni i jedva je čekala da odu, sa nekima se svađala, sa jednim je napravila bebu koja se nije rodila; u toj kući se družilo, razgovaralo do dugo u noć, pevalo se, Samo jednom se ljubi, Plače stara lesa, Sejdefu majka buđaše, Tiho noći...pevale su se pesme starogradske i izvorne, sevdalinke su se pevale, pevao se evergreen, pevala se i Bella ciao, i Padaj silo i nepravdo. Antonieta je nekad pevala, svojim baršunastim altom izdvajala se, pevala je a drugi bi ćutali i slušali je, neki bi plakali. Jednom je došla i Tea i donela usnu harmoniku. Tea nije znala da svira, ali to nije bilo bitno. Bilo ih je nekoliko za stolom, pevali su tiho, onda je Tea zasvirala, oni bi stali, pustili je, pa bi se na kraju opet svi uključili. Tea je umrla pre desetak godina, usnu harmoniku svi zaboravili su.

Antonieta ima dosta fotografija, ali ih retko gleda. Kada ih gleda, uvek plače. Prijatelja gotovo da nema, a imala ih je mnogo, mnogo pravih prijatelja, a to je retkost. Ljudi umiru pre starosti, nestaju. Vedran joj se javio pre nekoliko meseci, javio joj se preko Facebooka. Vedran živi u selu Valizza kod Savudrije, oženjen je i ima jednog sina. Kaže da im nije lako, on i žena ne mogu sve postići, a sin se odselio za Rijeku. Antonieta Rijeku nikad nije volela. Zadah mrtvog austrougarskog plašio ju je, plašilo ju je i bežanje od mora, a Rijeka se od mora odvaja, pokušava da ode, sklanja se. Antonieta more voli, obožava ga, ona o moru mašta, sanja ga, sanja kako pliva, pliva dugo, pliva daleko, ne osvrće se, nju nije strah, ona pliva prema pučini, prsti su joj smežurani, sva je smežurana, ali ona pliva dalje, i odlazi.

Sa Vedranom je sedela one noći kad je shvatila da kuću mora prodati, jer je to jedini način da ne ostane na ulici, jedini način da se iščupa. Sedeli su satima, Antonieta je plakala, pa prestajala, pa bi se onda oboje smejali i govorili da će se sve srediti, kao da se stvari sređuju same od sebe. Antonieta je te noći shvatila da se jedan život završava, da odlazi u nepovrat. Sve se menja i ništa više neće biti isto.

Mislila je da će nakon majčine smrti doći olakšanje, da će se oporaviti i srediti svoj život. Negovala je majku punih osam godina. Bilo je trenutaka kada je jedva čekala da umre, majka a ne ona, da umre, jer ne može više, jer nije fer. A on, njen brat, on je uvek bio po strani, tipična priča, kliše; oženio se, trebalo je živeti i podizati troje dece. Kada im je rekla da možda ne moraju baš troje, smrtno su se uvredili i nisu hteli da govore s njom mesecima. Ko je ona da to kaže. Nisam imala lošu nameru. Na kraju su od nje večito pozajmljivali novac, molili je za pomoć. Pomagala im je, iako joj je to išlo na živce, ali ćutala je, zbog njih, zbog majke, mislila je da je tako lakše. Sad se kaje, ali sad je kasno. Njen brat nesposoban je čovek. Svoju nesposobnost pokazivao je još od malih nogu, ali su to svi ignorisali i potajno govorili jedni drugima da će biti bolje, da će se srediti. Na kraju on je sredio Antonietin život, gotovo ga uništio.

Da bi otplatili dugove Antonieta je morala da proda kuću istarsku. To je bio jedini način, u suprotnom bi prvo oni završili na ulici, a onda i ona. Ta je kuća bila spas.

Sve češće se budi noću, san joj je sve tanji, budi se na svaki šum. Ne plaši se. Probudi se i onda satima ostane budna, zuri u mrak, gleda u prazno. Kada sam došla u ovaj grad, dovoljno daleko kada sam otišla, iako nisam mogla zaboraviti, potisnuti sva ta lica i sve te priče, činilo mi se da sam počinjala disati. Cijeli jedan život, taj mali život, trpjela sam, visjela na ivici, željela da mogu prelomiti, nadala se da neću žaliti. I ne znam što to uopće znači, to da li sam uspjela. Sa ulice čuje se buka, ali nije to neka ozbiljna buka, čuju se automobili i nekad neko peva, ili viče, češće viče. Živjela sam u toj groznoj zemlji, nekad je izlazila na more, sad joj je ostalo samo blato, toliko blata u kome se svi možemo udaviti, kakva bi to scena bila, počnemo tonuti i svo to blato, sva ta govna počnu nam ulaziti u usta, a mi se počnemo smijati, onako maloumno, sukladno sebi samima, počnemo se smijati i počnemo shvaćati da je to kraj, da smo konačno skončali, jer smo toliko dugo šutjeli, tjerali inat, komu i čemu, plašili se, uvijek se plašili onih drugih, toliko ih mrzili, željeli im sve najgore, mrzili tu istu zemlju u kojoj smo, tu odvratnu gnjilu zemlju u kojoj žive ti odvratni buđavi ljudi koji nikamo ne idu, koji samo žele znati što rade oni drugi, kako bi im se mogli smijati i prezirati ih, jer su drugi i drugačiji, to ponovno sliči nekoj ngo-ovskoj sintagmi, naučili smo tako govoriti, jezikom projekata, uzglobljeni negdje između ciljeva, rezultata, vremenskoga okvira, vječito vapeći za većim budžetima, jer uvijek je malo, jer nikada nije dovoljno, jer uvijek treba još, ne shvaćajući da perpetuiramo tu istu stvarnost koju toliko mrzimo, koja nas guši i koja će nas sad, eto, konačno i ubiti, udavit ćemo se u govnima, sopstvenim i tuđim, osjetit ćemo im okus i to će biti posljednje čega ćemo se sjećati, prije nego nestanemo u samrtnom hropcu, sami i nesretni, jer ne znamo jesmo li uopće bili ili smo u to samo povjerovali. Nekad ustane i sedne za kompjuter. Tad zapali cigaretu i zuri u monitor, klikće po portalima, špijunira ljude po Facebooku. Nekad tako dočeka jutro. Nekad je čekala jutra u Ližnjanu, sada sunce ne vidi. U ovom gradu sunca nema. Mrak.

*

U Ližnjanu, točno prekoputa crkve sv. Martina na klupi sjede dvoje, doimaju se starima, ali oni nisu stari, siromašni su i možda bolesni. Oboje nose naočale, debele naočale, ružne, nekad su ih zvali sindikalne, ali to više nisu sindikalne, jer naočale danas moraju sami kupiti, a ako nemaju novaca to nikoga ne zanima, neka oslijepe. Možda bi bilo najbolje da ja, da ja jednostavno legnem i da, govori Antonieta isprekidano, što bi bilo, ne bi bilo ništa, ja umrem i oslobodim sebe i oslobodim vas, eto. On samo šuti. Sunce je sve jače, skoro je podne, dan je divan, proljetni.

Nastavlja Antonieta, jučer sam čekala autobus, ovdje sam isto bila, onda je došla Sanja, susjeda, došla je autom, da me uzme do Pule, ali ja nisam htjela, ostala sam čekati. Onda sam se sjetila da nisam pokupila travu, da je trava ostala, i krenula sam natrag, nisam to mogla tako ostaviti, jednostavno nisam, ne, i vratila sam se i pokupila sve, kaže to i uzdahne.

Živjela sam ja godinama bez crkve, nastavlja Antonieta, godinama, pa što, mogu i dalje živjeti bez nje, a svećenik, on mi kaže da ne smijem željeti prokletstvo onom tko mi želi zlo, pa kako ne smijem, naravno da smijem, rekla sam mu to, naravno da smijem, pa što ću drugo. Antonieta je pošišana na paž, ali joj taj paž ne stoji dobro, ne stoji joj nikako, s tim pažom djeluje potpuno izgubljeno, ludo djeluje. Ne vjeruju mi, misle da sam ferikt, Antonieta vjerojatno želi reći  verrückt, ali to zapravo nije ni bitno, ne vjeruju mi zato jer sam rekla da ne želim ići egzorcistu, rekla sam to i njima i svećeniku, a oni svi kao da me žele navesti da se ubijem, da se ubijem. On i dalje samo šuti, na momente se usekne tako snažno, kao da će ispljunuti nešto golemo, ali ne ispljune, samo proguta i nastavi šutjeti i gledati u pod.

Bila je jedna, ustrajna je Antonieta, bila je jedna, prvo je išla doktoru, ali svećenik joj je rekao da mora ići egzorcistu, to joj je rekao, i ona je mislila da mora, vjerovala je da mora, ali je ipak uspjela ne otići, i eno je, živa je još uvijek.

Crkva sv. Martina obasjana je suncem, jedanaest je i pol, počinju se čuti zvona.

A iza zvonika nazire se more, nije daleko.


Bojan Krivokapić (Bačka Topola, 1985), završio je studij komparativne književnosti u Novom Sadu, gde i danas živi. Objavio knjige Trči Lilit, zapinju demoni (kratka proza, 2013), Žoharov let (poezija, 2014) i Proleće se na put sprema (roman, 2017).

Za rukopis Trči Lilit, zapinju demoni dobija nagradu Đura Đukanov (Kikinda, 2012), kao i Godišnju književnu nagradu Istarske županije – Regione Istriana „Edo Budiša“ za najbolju knjigu kratke proze autora do 35 godina (Pazin, 2014). Za poetski rukopis Žoharov let dobija nagradu Mak Dizdar (Stolac, 2013). Godine 2018. za roman Proleće se na put sprema dobija Nagradu Mirko Kovač za najbolju knjigu autora do 35 godina na govornom području Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

Zvanični sajt: bojankrivokapic.com 

 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica